O boze ne mozete da verujete sta se desava... Kucam ovo sa svog radnog mesta sto je strogo zabranjeno... Evo sve drhtim... heheh... ako kazu nesto pravicu se da nisam znao... Ljudi ovde je ludnica.. Evo stojim, radim i spavam.... Vec dva dana radimo na veeeeelikoj konvenciji.. danas je Bus drzao govor... Umiremo od umora jer radimo po 20 sati... Bice parica za Las Vegas... Raspored mi je nemoguc...sad radim bas dosta, u cetvrtak idem u Lake taho na odmor i koncert (beyonce), a sledece nedelje idem u Las Vegas i Grand Kanjon... Za nekih tri nedelje idem u Los Andjeles.... Uh... Pisem vam u petak... Pozzz

Mentalna transformacija

Cesto sam spreman na razne mogucnosti I kalkulisem sa svim mogucim opcijama. Plasim se da se desilo nesto sto nisam zeleo… transformacija u meni po pitanju mnogih stvari… Ovde mi se desilo sve sto je moglo da mi se desi… I iako sam se opirao tome da pomislim da bih mogao da ostanem da zivim u Americi ili bilo gde u inostranstvu sada u mojoj glavi postoji potpuno nova predstava…

Iako sam veoma privrzen svojoj porodici I prijateljima (ovde sam shvatio da je ta bliskost daleko veca nego kod drugih studenata koji su ovde dosli), pocinjem na jednu stranu da stavljam sve prednosti I mane zivota ovde I u Srbiji… Nigde nije med I mleko I toga sam svakako svestan, ali kada pogledam koje mogucnosti se ovde inteligentnim I sposobnim ljudima pruzaju ne mogu na to da ostanem ravnodusan… Jednostavno, mislim da bih ovde u gomili ljudi mogao brzo da se izdvojim…da napredujem na svim nivoima I da se moji kvaliteti cene I vrednuju… Znamo svi kakav je sistrem vrednosti u Srbiji… I sve vise razmisljam da cu se posle svega ovoga tesko sa tim pomiriti… Bukvalno na mom sadasnjem poslu mogao bih jako brzo da napredujem, povisica bi mi bila zagarantovana, a vec nakon godinu nada ovde mogao bih da postanem supervizor ili sl. Mislim I kad bih ostao ovaj posao ne bih hteo da radim… vec bih ciljao na nesto vece…

I sta, sta sad? Vratim se u Srbiju, zavrsim dva ispita I onda trebam da nadjem posao… Vezu nemam ni za leka… Dzaba ti sve, moras da se vratis na 200, 300 eura mesecno… Pa ovde od jedne dvonedeljne plate mozes kola da kupis… a sta drugo da vam pricam… U Srbiji celu platu mogao bih da potrosim na uzinu na poslu I gorivo za kola… Sve je to malo porazavajuce… Mislim da ne budem previse blagonaklon, ovde kada bih ostao stvarno da zivim ne bih stan mogao da placam 200 dolara… Nije bas normalno zauvek deliti dve sobe sa cetvoro ljudi, tako da bi izdvajanja za stanovanje bila dosta veca…

Dosta ljudi me pita da li cu da se vratim sledece godine…. S jedne strane kako uopste da razmisljam o vracanju… Imam 23 godine I ako protracim nekoliko godina na shit poslice u Americi moj CV ce biti nula… Necu u tridesetoj da idem da kupujem sefu burek… S druge strane mozda bi neki internship ili career development program mogao da dodje u obzir… pogotovo sto ce dosta meni dragih stranaca takodje da se vrati…

Ne znam… ali ova mentalna transformacija u naslovu ovog posta odnosi se na sve… Drugacije gledam na sve i trenutno mi se cini da nikada vise necu biti isti… Mozda se varam i sve ovo postane prelivanje iz supljeg u prazno ubrzo kada se vratim kuci…

Ono sto znam da posle ovoga necu dozvoliti da budem prosek srpskog drustva… Uvek sam to I imao u svojoj glavi, ali mislim da ce moja motivacija za postizanje uspeha na raznim poljima u zivotu biti mnogo veca, a sva mentalna nadogradnja u poslednja tri meseca u tome mora da mi pomogne…

p.s. Dosta postova su bili saljivi i neobavezni… a ovaj je cini mi se malo drugaciji... Mislim da ovaj blog ne treba da sluzi preteranom filozofiranju, ali oni koji me bolje znaju, svesni su I moje budalaste strane i one mozda preterano ozbiljne… Oni kojima se vise svidja ona budalasta strana neka ne brinu… ubrzo se vracam sa raznim glupostima koje se ovde desavaju…

e-mail

Sada se obracam svim mojim drugovima u Beogradu... Posto sam iskucao mail Dragani shvatio sam da bi ovakav isti mogao da posaljem svim ljudima koji mi znace, te sam zato odlucio da ga postavim i ovde... Mozda cete iz ovog maila moci da vidite jos jednu stranu mog boravka ovde...

Mail je prvenstveno bio namenjen Dragani i nadam se da se nece ljutiti sto sam ga podelio sa svima vama.

Draganice moja mila nemoj slucajno da mislis da sam te zaboravio, da mi nije stalo i da ne mislim na tebe… Nekako kad pisem blog mislim na sve vas i onda ne znam sta da jos pisem u mailu… U svakom slucaju ipak odlucio sam da ti se ovako javim… Kredit na telefonu vise I ne kupujem jer sve spiskam za kratko vreme (placam sve… I kad ja zovem I kad mene zovu I sl…)…

Kao sto si mogla da procitas malo smo poceli da putujemo… moji cimeri I nisu za neku akciju oko putovanja… Nemam pojma sta im je… da li zbog para ili zbog neceg drugog ni sam ne znam, a ja bih bas da vidim neke stvari dok sam ovde… ovo mi je jedinstvena prilika… do sada sam od svih srba uspeo najvise da ustedim, a opet nista spektakularno… sad imam xxxx dolara u steku I stvarno nisam ni na cemu stedeo… ali valjda ovi I koji zaradjuju vise trose pare na gluposti, cigare, alkohol… pojma nemam… nije mi jasno gde su sve spiskali… upoznao sam dosta ljudi I zblizio se sa nekoliko njih tako da vec sada mislim kako ce mi biti kad zauvek budem morao da se s njima pozdravim… uh… neki poljaci ce vec u novembru doci u beograd, pa opet najverovatnije za novu godinu… a ja cu isto sigurno da putujem u Poljsku…

Lepo je upoznati nove ljude, razmeniti iskustva, upoznati se kroz price kakav je zivot u njihovim zemljama, ali nas niko nije upozorio da verovatno te ljude sa kojima se za ova 4 meseca zblizimo kasnije nikada necemo videti…. A znas mene, malo mi treba da upoznam nove ljude I da proberem sta meni odgovara… a uvek se ponesto nadje…hehe…

Ne znam zasto, ali imam utisak da sam se malo promenio… Samo se nadam da ta promena vama koji me poznajete nece biti negativna… Mislim da sam postao vise liberalan, za akciju, tolerantan, a opet jos vise nego pre bez dlake na jeziku… mozda pod uticajem nekih ljudi koje sam upoznao, a takodje iz iskustva zivljenja sa cetvoro razlicitih ljudi… Na poslu se I zezam I sve, ali opet kazu da izgledam zrelije nego sto imam godina… Kod njih je neobicno kad je neko mlad, a odgovorno shvata posao, kad je vredan I sl…

Za divno cudo sa cimerima se slazem prilicno dobro… Ovde se ljudi kolju, da ne poverujes… ili su dosli zajedno ili su nasli ovde cimere, ali bas ima mnogo ljudi koji mrze svoje cimere… tako da ja na svoje ne mogu da se zalim… Јеdino sto ume da me iznervira kada pojedu sve sto sam kupio ili slicno… Nije to meni problem sto su uzeli, ali taman kad pomislim nesto da pojedem ono toga nema, a niko se ni ne seti da kaze da je uzeo… Ali dobro, ima da zapretim tako da ce za svaku stvar koju pojedu (koriste), a ne prijave secem im po jedan prst…hehehe

Jao onaj park u kom sam bio (Yosemite) tebi bi se sigurno mnogo svideo… bas kad sam bio tamo setio sam se tebe…

Eto ispisah se ja neplanirano mnogo… Ajde posalji mi neke slike sa mora I pisi sta se tu jos desava? Kad vam pocinje ispitni rok? Sta ima sa Vladom? Kad se udajes??? Heheheh

Ljubim te!!! Milan

Lake taho - Yosemite park

Kao sto sam vec najavio, putovao sam u cuveni americki nacionalni park – Yosemite… Posto sam vec iskoristiuo svoj slobodan dan za ovu nedelju u cetvrtak sam morao da nazovem I izmislim da mi se nesto desilo (kao pokvarila mi se kola, a ja u Sacremento-u… to je ovde normalno… I supervizorka je bila u fazonu:”Honey don’t worry…thank you for calling”…tako das am to lagano prebrinuo…

Nego iznajmili smo kola I pokupili ih u osam ujutro… Isao sam sa troje litvanaca I jednim rusom (iz San Peterzburga… lik nikad veci)… Sve sam ja njih upoznao ovde za ova dva meseca I kada su me pozvali da idem ja sam bez mnogo razmisljanja pristao… Dakle drustvo je bilo super… Krenuli smo dakle oko osam I vec nakon sat, dva nasli se kod Lake taho-a… Aleksej (rus) je predlozio da svratimo malo da se brcnemo u void I svi su sa odusevljenjem prihvatili… Ljudi vi ne mozete da zamislite kako je tu lepo… Bili smo na nekom delu jezera koje nije komercijalizovano… Voda izgleda kao na moru, pri tom je kristalno cista, nije slana, a prizori mogu da se porede sa najlepsim mestima na kojima sam ikada bio u zivotu… Perverzija… Mislim da cu tih pola sata pamtiti ceo zivot…

Posle smo nastavili put I ispostavilo se da Yosemite park i nije tako blizu kao sto smo mislili (ili smo mi previse lutali)… Uglavnom glupi ameri su nam 100 puta rekli pogresan put… Ali nema veze, nije bilo nervoze… Bas je bio pravi trip (ne onaj trip, vec onaj drugi…heheh)… Konacno kada smo stigli tamo, oko 3 sata shvatili smo da je taj park toliko ogroman… kao povrsina od Beograda do Novog Sada… Meni su svi, ali svi rekli da je taj park perverzija, nesto najlepse u americi, bla, bla… Mislim, ja volim prirodu, ali stvarno tamo nisam video nista toliko spektakularno sto bih vam posebno naglasio… Stvarno je lepo da odmoris mozak, super je sto se zivotinje ne plase I prolaze pored tebe (jelen, srna…) I neobicne su izglacane planine koje su svuda okolo, ali opet ponavljam nije toliko spektakularno koliko sam zamisljao (mozda ja od svega ocekujem previse)…

U svakom slucaju konacno smo odlucili da se smirimo kod jednog prelepog jezerceta okruzenog ogromnim planinama… Tamo smo jeli, glupirali se, upoznali neke amere I zezali se s njima… I vec negde oko osam navece krenuli kuci…

Da malo skratim pricu, put za Reno smo jedva nasli, a kad smo vec prolazili pored Lake taho-a (u koji sam se zaljubio) u dva posle ponoci svratili smo tamo I jos jednom se okupali u vodi… Dakle perverzija… Mrkli mrak, nigde nikoga, a mi vristimo u Lake taho-u… (iznad nas najlepse zvezdano nebo koje sam ikada video)…

Kuci smo se vratili u pet ujutro… Bio sam umoran kao nikad u zivotu (prethodnu noc sam spavao samo dva sata jer smo slavili Brankov rodjendan), ali I prezadovoljan kako je sve ispalo… Vise se I ne secam da smo lutali u sred noci I da nismo znali gde se do vraga nalazimo… Vazno je samo ono sto je bilo lepo… a za ovih 21 sat bilo je nekoliko ekstremno lepih stvari…

Irma, Gintare, Antare i Aleksej su ekstra likovi… a Alekseja bih poveo kuci u Beograd… Mislim da nikad nisam upoznao takvog lika…

Ali ne brinite, ne bih ja menjao ove neve ljude za vas u Srbiji... Pozdrav za sve!!!

Janet

Konacno docekah day off (slobodan dan)… Jao necu da se zalim jer ima mnogo ljudi koji nemaju posla pa se zbog toga sekiraju, ali sesti dan sam toliko umoran od svega da je to toliko primetno da me ljudi pitaju sta mi je… Cak se I ne osecam toliko katastrofalno, ali valjda izgledam kao da me je poplava izbacila… Jos me ubiju dva dana sa Janet pa sam utorkom na oporavku… Gde cemo sta cemo, opet u Bubingu… samo sto mi se veceras bas nije islo, ali Olja je insistirala jer je ona prosle nedelje isla zbog mene, a I sutra ide za Floridu… Kuku… ne znam sta cu… Selim se kod Poljaka na nedelju dana… U cetvrtak bih trebao da idem u neki nacionalni park Josemiti (Sekvoja something)… Kazu da je fantazija…. Posto su moji cimeri kao mrtvi nap omen ikakvog putovanja ja sam lepo prihvatio ponudu litvanaca s kojima se druzim da idem sa njima… iznajmicemo kola…a ja cu nazvati na posao das am bolestan (to ovde svi rade… ja to nisam koristio ni kada sam stvarno bio bolestan pa je sada dosao red… samo da ne pocrvenim na suncu pa da ne provale da sam bio negde na izletu…)…

Nego da se vratim na Janet, kao sto sam obecao prosli put… Kao sto ste verovatno vec citali Janet je zena sa kojom radim dva dana nedeljno u drugom delu mog odeljenja gde dolaze svi zaposleni iz celog kazina sa svojim kasama (ustvari samo oni koji rade taj posao… ali ima ih dosta… I zato u svakoj prodavnici ili restoranu imam svoje ljude)…

Janet 18 godina zivi sa svojim muzem u motelskoj sobi, a razlog zato sto nema stan jeste taj da nema vremena da ga potrazi… Ponavljam, 18 godina… Kako bih vam relanije docarao Janet (pored slike koju imate) navescu vam nekoliko cinjenica I prica kojima meni Janet ispira ovo malo mozga sto imam:

1. Janet se rano udala jer su joj roditelji bili kreteni… Kasnije su je se skoro odrekli… Cak su je obavestili da joj je majka umrla preko e-mail-a…

2. Ima jednog sina kojeg jako retko vidja, a on zivi prilicno blizu… Ima troje unucadi koje nije videla 3 godine…

3. Imala je psa… ups, ne psa, nego prijatelja (kako ga ona zove) koji je umro prosle godine I za kojim I danas moze da se zaplace… Zvao se Diger I ona misli da njegov duh I dalje zivi u njihovoj motelskoj sobi…pa se sada pita da li bi se I duh preselio ako bi nasla novi stan (to je jedan od razloga sto se ne seli)… Ja sam joj rekao da ce se pas zasigurno preseliti sa njom…(ne zna se ko je gori… ja ili ona).

4. E sad ona ima I macku (koja je jos uvek ziva)… Jednog dana neko joj je doneo dve macke I ona je rekla svom Digeru da izabere koju hoce… Diger je malo pronjuskao macke I onda je rekao:”Hocu ovu”. E sad, Janet je Digera pitala kako hoce da se macka zove… On je razmisljao dva dana I onda rekao (zalajao):”Puf”… ona nije bas najbolje razumela pa je pas otisao do kutije sa papirnim maramicama (na engleskom puf) I ona je shvatila sta joj je on ustvari rekao… Pre toga on je dao sam sebi ime… posto je jednom kopao zemlju I Janet je rekla:”Jesi ti digger (kopac) i on je skocio na nju… posle kada bi god spomenula ime Diger on bi se isto ponasao sto je ustvari znacilo da zeli da se zove Diger…

5. Jednog dana njen sin ju je uzeo u narucje I digao je svojim dvema rukama iznad glave… Vazna cinjenica je da je sin tada imao 8 godina…..

6. Juce su nam se pokvarila vrata na koja zaposleni ulaze I izlaze… Kada bi neko pokusao da izadje morao je nekoliko puta da pomeri kvaku… Janet je pozvala na telefon supervizora I u trenutku kada je podigla slusalicu jedan od zaposlenih uspeo je da otvori vrata… ubrzo Janet je zakljucila da ustvari telefon upravlja vratima I pocela da dize slusalicu svaki put kad neko treba da izadje… Sto je najgore ljudi stvarno posto dva tri puta pokusaju, ona digne slusalicu i oni onda uspeju da otvore… Tad sam stvarno poludeo... Ja joj kazem da pusti slusalicu jer to nema veze s mozgom, ali dzabe... Na kraju tek sam je ubedio da to nije to kada smo bili zauzeti toliko da su neki zapsoleni sami mrdnuli par puta kvaku i normalno supevali da izadju (bez carobne slusalice)...

Mislim ovo su samo 6 stvari I nadam se da ste razumeli ton kojim sam ovo pisao… Da li mozete da zamislite takvog idiota… Ipak, ona mene bas gotivi… I dobra je prema meni… Takodje vazno je da zna da radi svoj posao… Samo na kraju smori kad provalimo da nam fail pedesetak hiljada dolara… Pocne da histerise (ne na mene) I stvara nervozu koja kod mene ostavlja mentalne posledice I unistava milione neurona… tako da na kraju dana trabam psihijatrijsku pomoc…

Ono sto je jos zanimljivo jeste da su ona I Haime (meksikanac s kojim radim jednom nedeljno) raspravljali o meni… rec je o tome da mi predajemo pune kase novca zaposlenima I oni nama posle svoje smene kase vracaju, ali ne sa originalnom sumom… mi tada proveravamo koliko novca ima u kasi I sve treba to da iskucamo, oduzmemo originalnu sumu I vidimo koliko su zaradili… To se salje u racunovodstvo… Znaci imamo desetak suma (za stotke, dvadesetke, desetke,. petice…). Zaposleni moraju nama da donesu vec popununjen papir, ali mi MORAMO sve da proverimo… Ja radim tako da proverim na primer stotke (znaci ako ima 18 stotki to je 1800 dolara) I onda pogledam sta je napisao zaposleni (ako je tacno super, ako je netacno ispravim)… na kraju gledam njihov papir I sve lepo iskucam na kalkuratoru koji izbaci ceo obracun… Znam da sam smorio, ali pazite ovo… Oni su raspravljali kako ja to radim (jer oni rade drugacije… oni sve broje pa onda tek gledaju njihov papir.. pa se cesto desi da nesto nije isto, pa ispravljaju I bla, bla…)… zavrsavammm… Oni su ladno skontali da ja to sve u glavi sabiram I onda na kraju sve to iskucam na kalkulator… To je za njih zadivljujuce I skontali su da sam genijalac jer mogu da zapamtim tolike cifre… EEEeeee pa dajte ubijte me odmah… ipak kad je meni sve to Janet ispricala ja sam glatko izbegao pravo objasnjenje I ostavio ih da se dive (nisam bas toliko glup da sam sebe u njihovim glavama vratim medju “obicne smrtnike”…hehehe)….

Eto, morao sam malo da se ispraznim I sa vama ovo podelim… Barem svaki dan imam novu pricu kojom zasmejavam drustvo…

Pozdrav za sve!!! Milan

p.s. Ipak nemojte da mislite da su svi ovakvi "slucajevi"... Ostali zaposleni su stvarno ok ljudi... Stvarno su svi ok prema meni, a i ja prema njima...

Separatista

E ja napisem post i onda nema interneta da ga postavim… Ok, ja sacuvam da postavim sutra I onda prodje nekoliko dana, a ono sto sam pisao postane skroz budjavo tako da mi glupo da stavim na blog… I opet Jovo nanovo…

Prosle nedelje sam bio bolestan… (hvala bogu sada mi je bolje… Sve to je doprinelo da se unervozim maksimalno… Nesto sam se bio smorio, pa jos neki problemcici sa Oljom… (koje smo izgladili)… Tako da sam morao da se okrenem necem drugom… da povratim malo energiju… Moji poljaci su se preselili u drugi, veci stan u nasoj zgradi tako da sam dosta vremena provodio kod njih… Za to vreme u mom stanu se vecalo I ustanovljeno je sledece:” Milan se separatise od srba, non stop je s poljacima… nesto nije u redu s njim”.... I to su meni oni lepo i saopstili… Tako da sada non stop imamo neke sale o tome koga vise volim i sa kim vise vremena provodim… Naravno ne bih ja menjao moje srbe za poljake (mozda neke…hehee), ali ovi su mi bas interesantni I bas smo se zgotivili… Toliko da vec sada razmisljam kako ce mi biti kad se budemo rastajali… Znamo sigurno da cu ja ici u Lublin (Poljska) kod njih, I da ce oni doci u Beograd… Evo I sad malopre sam dosao od njih… Inace poceli smo da pricamo mesani jezik… Oni razumeju dosta srpskog I ja dosta poljskog, ali naravno prava konverzacija je na engleskom… Najsmesnije je sto su se napalili na srpsku muziku… Ja dodjem kod njih, a ono pici Ceca… Magdina omiljena pesma je “Ne razumem ja” od Lune (ne smejte se), a obozavaju i “Cudo” od Cece… Imamo I nekoliko hrvata u zgradi koji su zabezeknuti tom cinjenicom… (mada I oni seku vene za Sinanom Sakicem)…

Nego ljudi moji, mi smo sinoc imali najbolji provod u zivotu… Ja sam mislio da je meni bilo ekstra, ali danas ko god je bio sa nama iz tog naseg poljsko-srpsko-americkog drustva mi prilazi I sa odusevljenjem prica o tome kako je bilo… Mi smo toliko igrali, skakali I svasta nesto..hehehe… da smo ostali dok nisu poceli skoro da nas isteruju… Potom krenemo sa Brajanovim ludim kolima (sve u Lui Viton dezenu)…. Na kola se nakaci jos cetvoro ljudi… Vristali smo po gradu… Ja ne znam kako neko nije ispao iz kola (neki dzip otvoreni… lluDLo)… Potom after party u stanu… Sreca nisam se bas napio pa sam mogao normalno da funkcionisem nadas na poslu…

Mislim, sta reci, morate doci u Bubinga loudge…Eldorado casino…

Ok. Druga prica… (dosla mi inspiracija)… Jednom prilikom sam pisao o drogi, pa je ta prica izazvala burne reakcije kod meni bliskih ljudi… te sam taj post izbrisao (iako je bio jedan od zanimljivijih)… U svakom slucaju neke ljude je duvanje kostalo posla… posto su nasli drugi posao, ali su pali na testu za drogu… Sta reci… Samo toliko o tome… Ja se I dalje drzim svojih principa (ako je to nekom bitno…hehe)…

I jos nesto… Zamislite jedan nas srbin, Mike (or Milutin) i Feliks (friend iz El Salvadora) se potukli sa nekim amerima u kuhinji restorana u kom svi oni rade (I Olja I Milena…)… Ovi su uleteli u kuhinju I nastala je tuca… Zbog toga preti im I otkaz…. Naravno na njihovom random sastanku pre pocetka smene Olja je protestvovala u fazonu Kalimera:”Ovo je nepravda”… Obrazlozenje supervizora jeste da su tucu mogli da izbegnu (a ne da ih jos I izazivaju).. Show…

Odoh… Sledeci post bi trebao da bude hit… Posveticu ga Jenet s kojom radim dva dana nedeljno… sa sve slikom… E to vam je ludnica…

Pozzzz za sve!!!! Milan

San Francisko 3

Jao boze kako mi nedostajete. Sad bih na aerodrome i za Beograd… Uhvatila me neka opasna nostalgija… ali ajde da ne gusim sa tim… siguran sam da ne zelite to da pisem…

Nego da napisem ja kako je bilo u San Francisku…

Jao ne znam odakle da pocnem… ako ni zbog cega drugog vredelo je sto sam dosao u Ameriku zbog ovog grada… Toliko mi se svidelo da nema tih reci kojim mogu da vam objasnim…

Vec neko vreme planirao sam ja kako cemi i sta cemo… uklapao rasporede I nekih dva, tri dana pred planirani polazak polako vec poceo sve da otpisujem… Neki su odustali zbog para, neki… Uglavnom gde cu, sta cu nego kod poljaka…(obozavam ih)… I gle cuda Davida je pitala Monika da je vozi u San Francisko na aerodrom jer se ona vracala u Poljsku… Naravno da sam predlozio da idemo Olja i ja sa njima… I uspeli smo da se sastavimo i dogovorimo naglavacke za sve… Sa nama je trebala da ide Magda, ali je ona ipak ostala jer se njihov drug bas razaboleo… Magdu je na zalost zamenio Rafal (koga bas i ne mirisem)…

U utorak ujutro oko 6 sati pokupili smo Olju I konacno krenuli (Samo da napomenem da sam ja u ponedeljak bio mrtav bolestan… medjutim nakljukao sam se nekim lekovima I dva dana nisam nista osetio… valjda od sveg uzbudjenja…ali kad sam se vratio opet mi se slosilo)… Ulazak u Kaliforniju I voznja prvih sat, dva neodoljivo podseca na Crnu Goru (ne primorje, vec sve one planine…)… Iskreno putevi nisu nista posebno… prosek…

Stigosmo u San Francisko nakon 4 sata voznje, ispratismo Moniku sa sve suzom u oku I uputismo se u najveci grad u kome sam ikada bio… Sam ulazak u grad traje oko pola sata… Lako smo pronasli centar grada (downtown) jer je sve ispisano na znakovima pored puta tako da I idiot moze da pronadje… Medjutim grad je pun jednosmernih ulica sto je svakako otezavalo nase kretanja… Dejvid je vozio, a Olja je imala jaku zelju da se docepa volana…Konacno smo pronasli garazu, ostavili kola I prepustili se celjustima grada (uh, uh… jeste primetili izrazavanje)… Prvo sto smo primetili jesu ljudi… mnogo ljudi kao u nekoj kosnici… Bas su mi nedostajali ljudi… svi u nekom svom fazonu, doterani, cak bih se usudio da kazem I lepi… Ogromne zgrade, soping centri I prodavnice nisu mogli da nas ostave ravnodusnim… te smo nekoliko sati proveli u razgledanju I naravno kupovanju… Ne mozete da odete u San Francisko, a da vas ne uhvati soping groznica… Vec nakon nekog vremena razdvojili smo se svako na svoju stranu…(pa se nadjemo za sat, dva na nekom mestu)… To mi je bilo najbolje… idem sam gde zelim, kada zelim I mogu da osetim grad na svoj nacin…

Inace klima u San Francisku je potpuno drugacija nego u Renou… Duga je prica, ali ja sam prvo mislio da cemo ostati samo jedan dan pa sam poneo dve kratke majice I jednu sa dugackim rukavima.. Ispostavilo se da bi bilo najbolje da sam spakovao ceo kofer, sa sve jaknom… Medjutim to je bilo razlog da kupim neke super stvari sa dugim rukavima… Ima da pisem peticiju da H&M radnja dodje u Beograd… Inace u San Francisku imaju Zaru istu kao u Beogradu…

Da ne gnjavim vise… posto se smracilo trebalo je da nadjemo mesto za spavanja… Naravno cudesni Dejvid ima poznanika u San Francisku I ovaj mu je preporucio mesto koje nije mnogo skupo, a stvarno je ok… Malo smo lutali dok smog a pronasli, ali je sve ispalo super… Tu noc pokusali smo da pronadjemo neki super provod, ali smo zavrsili u nekom nista posebnom baru…

Sutradan smo se ponovo vratili u centar kako bi kupili ono sto smo hteli, a nismo uspeli… potom smo seli na mali turisticki tramvaj karakteristican za San Francisko (bez vrata… mozes damo da uskocis u njega)… Koji nas je proveo kroz najstrmije ulice na svetu… Ne mozete da verujete… Svi vriste, jer sve izgleda kao provalija… Konacno dosli smo do luke… Posle kafe u mom omiljenom americkom kafeu Starbucks (I za ovo pisem peticiju da dodje u Srbiju… inace ima gap o celoj americi… U Renou ima dva)… usli smo u totalno drugu atmosferu… Ovaj deo grada izgleda kao neki primorski gradic… Sa puno malih sopova u kojima moze da se kupi sve fake (imitacije)… od D&G do Fendia.. Tu je bilo super…. I konacno negde oko 6 popodne krenuli smo kuci… Ustvari to sam ja mislio… Medjutim ovi moji ugledali brodic I napalili se da idemo na okean… Ja nisam bio nesto zainteresovan, ali kad ssam pristao saznali smo da nam treba jos dvoje ljudi da bismo mogli da krenemo… Nakon dva minuta navatao sam dvoje holandjana da nam se pridruze I krenuli smo na put oko alkatraza I ispod Golden bridge-a… Iskustvo je fenomenalno… Uz pogled na ceo grad, buran okean, slikanje, cerekanje, ogromnu hladnocu dosao je kraj nasem putesestviju… Na kraju zalutasmo jer je izlaz iz grada I pronalazak pravog autoputa skoro nemoguc… Posli smo prema San Hoseu sto je potpuno drugi kraj Amerike, ali smo na kraju ipak uspeli da se iskobeljamo jer nam je neki covek objasnio…

Stigosmo u Reno negde oko 2 ujutro…puni utisaka… u nasem stanu jos dva cimera, ponovo sve po starom…. Tipican americki zivot…Ali u glavi ogromo iskustvo I zelja da se ponovo vratim u San Francisko…

San Francisko 2

San Francisco

Evo nekoliko slicica... Uskoro cu detaljno da vam napisem kako je bilo u San Francisku... a bilo je nikad bolje... Pozzzz