Malo detaljnije

IDEMO.
Knedle u grlu i pozdrvaljanje na beogradskom aerodromu brzo su zamenile turbulencije na letu za Frankfurt… Prvi put sam leteo i stvarno se nista nisam plasio, ali bas taj let mi je bio prilicno los…. Nakon dva sata bili smo u Frankfurtu… Tipicno Nemacko vreme I ogroman aerodrome koji je totalno bezveze… Nista od Nemacke organizacije I svega sto je karakteristicno za njih… Na aerodromu ima tramvaj koji vozi od jednog do drugog kraja… Vidis nesto, a ne znas kako da dodjes do toga… Sve je skupo, a nema nista posebno zanimjivo… Tu smo bili skoro pet sati, a onda smo poleteli za San Francisko… Ovaj let je bio mnogo bolji iako je trajao oko 11 sati… Imali smo dva obroka, gledali smo filmove I vreme nam je proslo relativno brzo… Jas am sedeo pored prozora I prizori su bili stvarno fantasticni… Okean iz aviona izgleda kao beton, iznad Grenlanda se vide planine prekrivene snegom, a slicno I iznad Kanade…. Na aerodrom u San Francisko smo stigli oko 16:30h (a pri tom smo izgubili nekoliko sati… )… Taj aerodrome je prelep… Sve je fenomenalno I jednostavno (za razliku od Frankfurtskog)… tu smo se zadrzali oko dva sata I pri tom izgubili Olju… Branko I ja smo posle nekog vremena posto smo tragali za njom, otisli na nas Gate… Vec sam u glavi imao predstavu da je Olja sela u tramvaj I slucajno otisla u San Francisko… Medjutim nekoliko minuta pre ulaska u avion ipak je nabasala na nas I krenuli smo za Reno… (u nekom malom avionu u kom Branko nije mogao ni da stane uspravno)…. Nakon pola sata bili smo u Renou…. Nekako smo se snasli I prevezli od aerodrome do grada… Posto smo stigli oko 21h grad je bljestao i meni izgledao prilicno spektakularno…
Raspitali smo se u nekoliko hotela I na kraju uzeli dvokrevetnu sobu u Fitzgerald hotelu… pri cemu sam se ja prokrijumcario… Tu smo bili dve noci, a danas smo se preselili u motel (Knights Inn) gde cemo ostati do ponedeljka…
Posto smo prespavali prvu noc, sledeci dan smo otisli odmah do naseg kazina do poslodavca, gde smo popunili neke formulate…Potom smo morali da odemo po nas social security number. E tu se desilo prvo iznenadjenje… jer sun am rekli da cemo taj broj dobiti tek za 6 nedelja… Nije vredelo moje ubedjivanje jer je takva procedura I nije do njih… E sad, bez tog broja ne mozemo da pocnemo da radimo do 11. juna u nasem kazinu… sto uopste nije zgodno… Ipak smo sutradan uspeli da namolimo tu nasu Alisiu (poslodavca) I ona nam je obecala da cemo poceti da radimo od ponedeljka neki posao, a onda od 11. nas pravi posao… Za mene je rekla da cu najverovatnije raditi kao securiy officer, Branko ce da radi kao domar (posto je povezala njegov kompjuterski inzenjering sa menjanjem sijalica…hehehe), a za Olju se jos ne zna…
Preskocio sam stan… Uopste nije lako naci stan… Pretrazili smo sve zivo… I na kraju nasli jedan koji ce biti Slobodan od ponedeljka (zbog toga smo sada u motelu)… a da pri tom nismo ni znali da je bas u toj zgradi prosle godine ziveo Vladimir (decko koji ce doci 16. juna u Reno I zivece sa nama)…
Znaci tako otprilike stoje stvari… Od ponedeljka zapravo pocinje nas pravi zivot u Renou… Do tada cemo malo da gluvarimo… Ne preostaje nam nista novo.
E sad neka moja zapazanja u vezi zivota ovde…

LJUDI
Ako su srbi ljubazni ja ne znam sta su amerikanci… Ne mozete da poverujete… od ljudi na ulici, prodavaca, do vozaca autobusa… Ne mozes negde da udjes da te ne pitaju kako si I da ti ne pozele srecu ili prijatan dan kad izlazis… sve hoce da objasne, da daju savet, vole da pricaju u liftovima… Stvarno nesto cudno…Dakle to je skroz pozitivno.
Ono sto je negativno, ali moze se reci da je za nas manje vazno jeste to sto jos od sletanja na frankfurtski aerodrome pa do sada ja nisam video 5 lepih ljudi… Strasno je koliko su ruzni, debeli, glupo obuceni, rahiticni… Ovde u Reno dolazi dosta matoraca…pola ih ima stap, pola ide u invalidskim kolicima… Kad sam kod invalida njima je omoguceno I prilagodjeno sve sto i normalnim ljudima koji mogu da se krecu…

GRAD.
Kao sto sam vec napisao meni se svidja. Branku nije nista posebno… Ovaj grad ima sve sto je potrebno za zivot… Od velikih molova (trznih centara), preko muzeja, stadiona, koncertnih sala, bioskopa, kafea…
Mislim da domace stanovnistvo nema bas spektakularan drustveni zivot. Cak sta vise mi skoro da I ne vidjamo ljude ovde… Ulice su poprilicno prazne…
Grag je prostran, sa sirokim ulicama, svi voze kola, ali nema saobracajne guzve… Daju prednost pesacima… Vole da otvore prozore od kola u kojima tresti muzika…
Sve je blizu, a ustvari daleko… oni kad kazu deset minuta odavde misle kolima, a ne peske…

SILVER LEGACY CASINO
Kazino u kom cemo mi raditi je najveci I najbolji u gradu… Prostire se otprilike u duzinu dva bloka I u sirinu dva bloka… Inace malo je kicast kao I ostali…

KOMUNIKACIJA SA VAMA
Ja mogu da primam vase poruke na moj 064 broj iz Srbije i primio sam sve poruke koje ste poslali… Meni je poruka kad saljem vama 35 dinara tako das am uspeo da posaljem jednu I nemam vise kredita… Tata uplacuj kredit…
Mislim da cemo ovih dana kupiti ovde americki broj pa cemo moci normalno da komuniciramo, a i verovatno cemo imati internet stalno kad se preselimo pa cemo preko Brankovog skajpa moci da vas besplatno zovemo… to bi bilo super…
Trenutno smo u njihovoj ogromnoj biblioteci I besplatno mozemo da kuckamo (ali to smo tek juce saznali)

CENE
Za sada meni se zivot ovde ne cini ni malo jeftin I jednostavan… Nisam siguran… mozda jos nismo otkrili sve I nismo jos bili u tim velikim prodavnicama… hrana je dosta skupa… Stan cemo placati 900 dolara mesecno (nas petoro), ali smo morali da damo deposit od 250 dolara i prvu ratu I jos pola poslednje rate… Milion peripetija…

NASI ODNOSI
Za sada Olja, Branko I ja dobro funkcionisemo… Posto smo sve troje dosta samostalni desava se da svo troje hocemo negde drugde ili nesto drugo, ali nekako uspevamo da izadjemo na kraj sa tim… Ipak primecuju se razlike u nasem stilu zivota pri cemu ne bih niciji izdvajao kao dobar ili los… Ja sam najstedljiviji i u nekim stvarima dodjem im kao tata, ali ipak se zezamo na taj racun… svako od nas ima neke svoje negativne I pozitivne stvari… Upoznali smo ovde jos dva bosanca… oni su super… ponekad se druzimo s njima…

Eto. To je za sada sve cega mogu da se setim… roditelji nema sta da brinete. Cak i da nam nisu dali posao do 11. juna mi bismo nasli ovde neki drugi posao do tada… Ovde mozes da se zaposlis bez velikih problema…. Snalazljivi smo mi…
Inace samo jos jedno zapazanje. Ja stvarno, ali STVARNO ne znam kako se na ovakav put usudi d aide neko ko ne govori dobro engleski… Bukvalno od ulaska u avion u Beogradu treba ti engleski da bi se snasao…

Ajde cao. Ljubim vas sve!!! Sutra u cu ponovo da dodjem ovde, a vi do tada pitajte sta vas zanima…

Vas Milan .
p.s. Uskoro stizu slike

p.s. Ovo sam napisao pre 31.05. ali nisam uspeo da postavim